Neka razmišljanja o kolonijalnom pitanju – Ho Ši Min

Budući da je francuska partija prihvatila moskovski “dvadeset jedan” uslov i pridružila se Trećoj internacionali, među problemima u kojima se našla nalazi se jedan posebno škakljiv – kolonijalna politika. Za razliku od Prve i Druge internacionale, Treća internacionala se ne može zadovoljiti sa samo sentimentalnim izrazima pozicija koje ne vode ničemu, već mora imati dobro definisan program, efektivnu i praktičnu politiku.

Po ovom pitanju, više nego u ičemu drugom, partija se suočava sa mnogim poteškoćama od kojih su najveće ove:

1. Velika površina kolonija

Ne računajući nova “starateljstva” stečena nakon rata, Francuska posjeduje:

U Aziji, 450.000 kvadratnih kilometara, u Africi 3.541.000 kvadratnih kilometara, u Americi, 108.000 kvadratnih kilometara i Okeaniji 21.600 kvadratnih kilometara, odnosno ukupnu površinu od 4.120.000 kvadratnih kilometara (veličina osam puta njene teritorije), sa populacijom od 48.000.000 ljudi. Ovi narodi govore više od dvadeset različitih jezika. Ova raznolikost jezika ne čini propagandu lakom, jer, osim u nekoliko starih kolonija, francuski propagandista može biti razumljiv samo posredstvom prevodioca. Međutim, i sami ti prevodi su ograničene vrijednosti, a u tim zemljama administrativnih despotizama prilično je teško naći prevodioca da prevede revolucionarne govore.

Postoje i drugi nedostaci: iako su domoroci svih kolonija jednako tlačeni i eksploatisani, njihovi intelelektualni, ekonomski i politički razvoj se uveliko razlikuje od regije do regije. Između Anama i Konga, Martinika i Nove Kaledonije, ne postoji apsolutno ništa zajedničko osim bijede.

2. Ravnodušnost proletarijata matične zemlje prema kolonijama

U svojoj tezi o kolonijalnom pitanju Lenjin jasno govori da su “radnici kolonijalnih zemalja dužni da pruže najaktivniju pomoć oslobodilačkim pokretima u potlačenim zemljama.” Radi toga, radnici matične zemlje moraju znati šta kolonija zapravo jeste i moraju biti upoznati sa onim što se tamo dešava, kao i sa patnjom – hiljadu puta oštrijom od njihove – koju izdržavaju njihova braća, proleteri u kolonijama. Jednom rječju, oni moraju da se zainteresuju za ovo pitanje.

Nažalost, postoje mnogi militanti koji još uvijek misle da je kolonija ništa više no zemlja sa dovoljno pijeska pod zemljom i sunca nad glavom; nekoliko zelenih palmi kokosa i obojen narod, to je sve. Njih ni najmanje ne zanima to pitanje.

3. Neznanje domorodaca

U kolonizovanim zemljama – u staroj Indokini kao i novom Dahomeju – klasna borba i moć proletarijata su nepoznati činioci zbog prostih razloga jer ne postoje velika komercijalna i industrijska preduzeća, niti radničke organizacije. U očima domorodaca, boljševizam – riječ koja je više živa i izražajna jer je vrlo često koristi buržoazija – znači ili uništenje svega ili emancipacija od stranog jarma. Prvi smisao koji je pridodat toj riječi proizilazi iz neznanja i malodušnih masa koje su udaljene od nas; drugi ih vodi u nacionalizam. Oba smisla su jednako opasna. Samo mali dio inteligencije zna šta se misli pod komunizmom. Međutim, ova gospoda koja pripada buržoaziji zemlje i podržava buržoaske kolonijaliste nema interesa za komunističku doktrinu i njeno razumijevanje i širenje. Naprotiv, kao pas u staroj basni, ona više voli da nose okovratnik i da dobije svoj dio kosti. Uopšteno govoreći, mase su itekako buntovne, ali potpuno neuke. Hoće da se oslobode, ali ne znaju kako da postignu taj cilj.

4. Predrasude

Međusobno neznanje dva proletarijata vodi do predrasuda. Francuski radnik gleda na domoroce kao na niža i zanemarljiva ljudska bića koja nisu sposobna da razumiju, a kamoli da preduzmu akciju. Domoroci gledaju na sve Francuze kao zle eksploatatore. Imperijalizam i kapitalizam uvijek iskorištavaju ovu uzajamnu sumnju i umjetnu rasnu hijerarhiju da osujete propagandu i podijele snage koje bi se trebale ujediniti.

5. Žestina tlačenja

Ako francuski kolonijalisti nisu vješti u razvijanju kolonijalnih resursa, to znači da su gospodari u umjetnosti divljeg tlačenja i stvaranju lojalnosti koja im odgovara. Gandiji i de Valerasi bi već odavno bili na nebu da su bili rođeni u jednoj od francuskih kolonija. Okružen svim profinjenim vojnim i posebnim sudovima, domorodački militant ne može obrazovati svoju potlačenu i neuku braću bez rizika da padne u kandže svojih civilizatora.

Suočena sa ovim teškoćama, šta je zadatak partije?

Pojačati propagandu da bi se ove teškoće prevazišle.

 

l’Humanite, 25. maj, 1922. godine

Odabrana djela Ho Ši Mina, tom I