Istina je negde između – Svojom glavom

Traženje srednjeg puta, zaobilaženje krajnosti u sporu, pristajanje na kompromis, predstavlja neretko najbolji način da se život sa drugima učini podnošljivim. Uopšte, princip mere se još od starih Grka (grč. meden agan – ništa previše) uzima za optimalan životni modus. Ipak, kada se radi o činjenicama, tada mesta za dogovaranje, za sredinu ma i zlatnu – nema. Pozivanje na umerenost (lat. argumentum ad temperantiam) jeste zabluda da je istina nužno kompromis između suprotstavljenih pozicija, odnosno da su ekstremne pozicije nužno pogrešne, i da ih treba izbeći. Katkad, istina zaista leži negde između, međutim u to ne možemo biti sigurni pre nego što procenimo raspoloživa svedočanstva. Na primer, u polemici oko štetnosti vakcina, da izazivaju autizam, istina nipošto nije na sredini – metaanalitička istraživanja nedvosmisleno pokazuju da nema nikakve veze između vakcinacije i autizma. Uostalom, pozicija ekstrema/krajnosti umnogome je relativna, zasniva se tek na utisku, subjektivnoj meri („Malo mi to previše“; „Nisam ja protiv toga, ali se sada stvarno preteruje“), a tako nije moguće utemeljiti ozbiljnu argumentaciju. Često ekstrem/krajnost predstavlja zapravo tek etiketu za diskvalifikaciju – zahtevanje prava glasa za žene svojevremeno se žigosalo kao ekstremizam, dok je danas to pravo samorazumljiv standard.
Ako neko tvrdi da pada kiša, a neko opet da je sunčano, umesto da automatski zaključimo da je napolju oblačno, otićićemo do prozora i osmotriti. Međutim, u mnogim situacijama nismo u prilici pouzdano utvrditi šta je istina. Iako smo sve uzeli u obzir, saslušali različite strane, izvagali, ponekad svejedno ne možemo ništa zaključiti s izvesnošću, pa tada valja zauzeti neutralnu poziciju i uzdržati se od definitivnih sudova (grč. epohe). To nažalost nije nimalo lako u okolnostima kada se uzima da svi treba da imaju mišljenje o svemu, inače će ispasti glupi. Ako se pak, uprkos manjku pouzdanja, moramo odlučiti i zauzeti stav, onda možemo ziheraški pribeći središnjoj poziciji, jer ćemo tako vrlo verovatno najmanje omašiti. Kako god, često je pozicija neutralnosti, kao i navodno dobro izbalansiran, uravnotežen, „ja-sam-protiv-svakog-ekstrema“ pristup, tek izgovor za konformizam, za liniju manjeg otpora, odnosno za odsustvo spremnosti da se bori za svoje mišljenje i konfrontira.
Lažna neutralnost postoji i kod medija koji tobož radi fer tretmana teme, zahteva objektivnosti, a zapravo jedino kako bi svoje sadržaje učinili atraktivnijim, zbog senzacionalizma čak, svim stranama pružaju podjednaku zastupljenost. Međutim, tretirati fer i tretirati jednako nije uvek ista stvar. Naime, kada se i naučniku i šarlatanu, i lekaru i nadrilekaru, pruži isto medijskog prostora kako bi publika sama odlučila kome će pokloniti poverenje, stvar se predstavlja kao kontroverza, iako kontroverze zapravo nema, jer je jedna strana, zahvaljujući sili dokaza, nepobitno odnela prevagu.