Venac zavera – Svojom glavom

Da teoretičar zavere svoje konstrukcije obično ne gradi na razložnosti, već na iracionalnom uverenju, pokazuje i sklonost da kada prihvati jednu sumnjivu teoriju, po pravilu prihvati i sijaset drugih, često sasvim budalastih. Iako teorije zavere često nisu lako uskladive, a neretko su i kontradiktorne, u psihološkom smislu one se ne isključuju – sve ih povezuje nepoverenje u institucije, u zvanične, opšteprihvaćene verzije događaja, upravo paranoidni stil mišljenja. Štaviše, jedina stvar koja je tu navodno izvesna jeste obmana, odnosno da je „sve suprotno od onoga što izgleda da jeste“. A da bi održao fiksnu ideju i opravdao podozrivost, pribegava tzv. konfirmacijskoj pristrasnosti – zanemaruje sve činjenice i argumente koji mu ne idu u prilog, i vidi samo ono što želi da vidi. Baš zato teoretičar zavere nekritički prihvata koješta, upetljavajući venac besmislica.


Odsustvo kritičnosti pokazuje i to što tvrdi da zasigurno zna da se „novi koronavirus širi putem 5G mreže“, da „masoni upravljaju svetom“, da „američka vlada već dugo komunicira sa vanzemaljcima“ itd. Upravo to predstavlja i pouzdan kriterijum raspoznavanja teoretičara zavere, jer sve to u najboljem slučaju ne može sa izvesnošću znati, već tek s manje ili još manje osnova pretpostavljati. Zato je korisno zapitati sagovornika, potencijalnog teoretičara zavere, pod teretom kojih kontradokaza bi bio spreman promeniti mišljenje. Ako to nije u stanju da kaže (a, naravno, i mi sami to moramo biti u stanju reći!), onda je uzaludno nastaviti razgovor. „Raspravljati se sa osobom koja se odrekla upotrebe razuma je“, primećuje Tomas Pejn, „kao davati lek mrtvacu“ ili, rečima Džejmsa Rendija, „Oni koji veruju bez dokaza, ne mogu biti razuvereni dokazima“.

Izvor: Svojom glavom FB